“Mogu li ti nešto priznati?” pitala me Kika.

Kika je stalno nešto priznavala.

“Hajde!”

“Ali obećaj da to nećeš nikome reći.”

“Važi”, rekao sam i baš propisno slagao jer upravo sada o tome na dugo i široko razglabam, zar ne?

“Znaš, katkad...”, počela je osmjehnuvši se. Učinilo mi se da joj je malo neugodno. “Dođe mi katkad da bih se... Joj, ne znam kako da ti to kažem, a da ne misliš da sam malo luda. Hm... Dođe mi katkad da bih... hm... ono, znaš već što, napravila nasred ceste, nasred ulice, nasred nečega uostalom, a da su uokolo ljudi, ako me shvaćaš. Razumiješ?”